Ovogodišnji 5. Fish Fest Beograd, kulturno-zabavna, gastronomska i turistička manifestacija, održava se u sklopu zvanične proslave medjunarodnog Dana Dunava kod kule Nebojša od 24-26. juna. Manifestacija okuplja najbolje kuvare riblje čorbe i ribljeg paprikaša na našem prostoru i u regionu, novinarske redakcije, poznate ličnosti, predstavnike stranih ambasada, kulinare mediteranske kuhinje, vinare, proizvodjače sira, majstore starih zanata i druge koji će se takmičiti za brojne nagrade ovog festivala. Oni svojim nastupima oživljavaju duh srednjovekovne Vodene varoši koja je imala riblju pijacu, zanatlije i vodenice, a koja se nalazila na ovoj lokaciji još u doba despota Stefana Lazarevića.
Izvor: fishfestbeograd.rs
Lepo zvuči, zar ne?
Ko me poznaje, zna da ne volim gužvu, ali uprkos tome volim vašare i razne manifestacije ovog tipa. Posebno gastronomske. Riblju čorbu takodje volim. Lepo vreme i sunce još više. Pa, hajde da proverim kako to kod nas izgleda, taj Fish ili Riblji festival, jer nikada do sada nisam bila ni videla. Program festivala sam ovlaš pregledala na sajtu, nisam se mnogo udubljivala u isti, važnije mi je bilo da pregledam vremensku prognozu i da li će padati kiša. Jer, ako nešto ne volim, to je da kisnem. Pogotovo kada unapred isplaniram da idem nekuda. Elem, vreme me je poslužilo, ali sve ostalo i ne baš. Jer, ono što sam tamo zatekla je: prostor od 20-ak ari (moja slobodna procena, uz rizik da ispadnem glupa u društvu ako grešim, jer mi odredjenja veličine prostora nikada nisu išla od ruke), jedna bina na kojoj je neki no name band svirao rock'n'roll (uglavnom domaći i uglavnom dovoljno bučan da se ogluvi na par sati na ono uvo koje je bini bilo bliže u prolazu), neki čudan svet koji je taj isti rock'n'roll slušao ispijajući pivo i ležeći na travi, valjda po principu Vudstoka i veselih sedamdesetih, nekoliko klupica poredjane u krug (Noli turbare circulos meos?!) izmedju kojih je vešto oko dekoratera postavilo par saksija sa cvećem (to da se pojača ionako intenzivan osećaj prirodnosti ambijenta), par štandova sa medom i slatkišima kao neizbežan ukras svakog vašara (a nisam ponela nijedno licidarsko srce sa sobom) i na kraju, ali ne i najmanje bitno, jedan veliki kazan u kome se kuvala narandžasta riblja čorba. Od kotlića ni traga ni glasa. Mirisa ribe, takodje, nigde. Paprikaš je bio čista imaginacija. Girice, tamo preko reke, na drugoj strani obale gde ih još služe, u kafani Lido na zemunskom keju, ali ovde, kod Nebojšine kule, ne, nema ih, štono narod kaže, misaona imenica. Dobro, reko', kad je bal, nek je pod maskama, ajde bar tu čorbu da probam, makar bila i iz kazana. Kad može pasulj koji se kuva za celu četu da bude jedini pravi, može valjda i riblja čorba. Dobih svoj 'leba i uz 'leba, pa degustacija poče.
A kako je počela, tako je i stala. Dva zalogaja i bi mi jasno u šta sam se uvalila. Gledam onu čorbu, ona gleda mene, pa razmišljam koja će od nas dve duže da izdrži. Ko je istu pravio, ne znam, nisam stigla da se raspitam. Mučilo me je pitanje zašto je spremljena sa džakom ljute aleve paprike kao jedinim začinom (ili bar jedinim koji je mogao da se oseti) i od jedne vrste ribe, pa nisam imala vremena da se raspitujem za šefa kuhinje i ćaskam sa njim ili njom o tajnama recepture. Ako je nešto u svemu tome valjalo, to je veličina porcije koja je bila sasvim zadovoljavajuća. Za moj apetit možda i prevelika. Naravno, ne bih ja bila ja kada ne bih mom dragom uvalila deo jela koji ne mogu (ili ne želim) da pojedem, mada je on po prvi put imao smrknutu facu kada sam postavila pitanje: ''Ja ne mogu, hoćeš moje?''. Ni njemu se čorba nije dopala.
Po povratku kući saznah da program festivala, u vreme kada sam ga posetila, a reč je o kasnom popodnevu, nije ni predvidjao takmičenje i proglašenje pobednika, tj. ovaj deo festivala je bio uveliko završen još u prepodnevnim časovima, pa mi je to malo pojasnilo zbog čega je atmosfera bila onakva kakvu sam zatekla (čitaj: siromašna i učmala). No, ako se u obzir uzme činjenica da je subota za mnoge radni dan (kapitalizam se to beše zove?!), onda je neko morao da misli i na onaj deo dana, kada nakon završenog posla, pojedinac želi da provede svoje slobodno vreme na ovom festivalu (iz radoznalosti ili iz nekog drugog motiva). Ispijanje piva i buka koju pravi simpatičan kosati bend u 6 sati popodne nisu svima interesantni. Mogućnost da se proba samo jedna vrsta čorbe, takodje. Liciderska srca nisu ništa novo i ne prave ekskluzivu. Sve u svemu, prilično razočaranje ako se očekuje više od onoga što ovaj festival nudi ili može da ponudi. Možda bi organizatori i to trebali da imaju na umu, pa da sledeće godine porade na programu i isti malo obogate raznovrsnijim sadržajem.
Toliko od mene za danas. Do sledeće nedelje kada se u Sopotu održava 40. filmski festival i moj favorit medju letnjim manifestacijama. Ne brinite, i tamo ima šta da se klopa. A da ne bude da je u ovom postu baš sve crno, prilažem par lepih fotografija Beograda i divnih reka koje ima, jer ako ništa drugo, dragi i ja smo proveli sasvim lepo popodne u šetnji i zalasku sunca.
